ПРЕДГОВОР

 

            Друга књига библиотеке Serbica – библиотеке замишљене да отвори простор за проблемска сагледавања садржаја прошлости, за концептуална промишљања и тумачења неких од важних питања српске историје и историјске науке, који би у исто време могао представљати и својеврстан позив на дијалог – посвећена је разматрању неких од актуелних проблема српске историографије.

            Можда се оправдано може поставити питање: зашто Криза историје? Одмах треба нагласити да такав наслов не одражава песимизам када је реч о разумевању савремених процеса и места историјске науке у њима. Мада – тешко се може рећи да одржава и оптимизам. Реч је, пре свега, о покушају да се разумеју и протумаче велики изазови са којима је историја била суочена крајем 20. и почетком 21. века, у времену које је Јуриј Лотман оценио као епоху „свођења рачуна, време окончавања“. Могло би се додати – и започињања. Треба нагласити да се то односи на историју схваћену двојако: и као процес и као наука.

            Наша „дуга садашњица“ – епоха краја прошлог и почетка овог века – у великој мери се може назвати епохом кризе и „транзиције“. Промене, ломови и преображаји су били (и још увек јесу) свеобухватни, темељни и радикални. Нестале су, нестају (али се и рађају): државе, идеологије, класе...; преображава се друштвена стварност, друштвене вредности, норме прихватљивог и неприхватљивог; битно се мења однос и простор јавног и приватног, интимног; трансформишу се или нестају старе, традиционалне друштвене институције, а настају нове...

Криза и „транзиција“, у свим својим аспектима, били су током овог периода уочљиви и на општем плану – у источној Европи и Европи (и свету) у целини; затим, нарочито изражено, на ономе што би се посматрано из наше перспективе, могло назвати унутрашњим планом – у државама у којима је српски народ живео, и данас живи, у Србији и српском друштву; и, најзад, на плану саме историјске науке (како светске, тако и српске).

За нама и пред нама је епоха дубоких преображаја науке. Наука и научни систем знања, на начин на који су осмишљени током 19. века, током читавог 20. века, а нарочито у његовој последњој трећини, доживели су дубоки преображај. „Старе“ науке су се трансформисале брзо и темељно, а на њиховим основама су се рађале „нове“ науке. Техничка достигнућа умногоме су омогућила преобликовање медицине, физике, астрономије, електротехнике...; дале су огроман импулс и омогућиле значајна научна открића која су проистекла из различитих научних прожимања, попут астрофизике, физичке хемије, биохемије, генетике и генетског инжењеринга...; софтверски инжењеринг је готово у потпуности трансформисао машинство; прожимање и сублимација технолошког и научног развоја омогућили су такав фасцинантан и револуционаран научни успех, какав представља дешифровање мапе људског генома (откриће „књиге живота“)... Дубина тих преображаја и ломова била је толика да наука (као уосталом и друштво), какви су били седамдесетих година 20. века, данас готово не постоје.

То јасно показује да наука није (нити може бити) окоштала, непромењива структура, већ да је, напротив, простор изузетно динамичне размена идеја. То се подједнако односи и на природне и на друштвене науке, а самим тим и на историјску науку.

Када је реч о историјској науци, последње деценије 20. и почетак 21. века донеле су преплитање процеса бурних и драматичних друштвених ломова и преображаја, талас ревизије историје (нарочито савремене), и истовремене потресе и преиспитивања унутар саме науке. Изазови времена, кризе, „транзиција“, ревизија – све то је утицало на специфичну интеракцију науке и друштва. Изазови времена су више него јасно показали огроман раскорак и јаз између науке и научне заједнице (затворене у „кулу од слоноваче“), која чини само мали, готово занемарљив део друштва, са једне стране, и са друге велику потребу које једно друштво има за историјом и разумевањем историјских садржаја. Управо постојање тог јаза, тог раскорака отвара простор за различите манипулације, за шарлатанство, каријеризам... Потреба за сазнавањем прошлости и интерес за историју, који у једном друштву постоји, утичу на појаву да само друштво актуелизује и намеће садржаје прошлости у јавном дискурсу. У таквој ситуацији поставља се питање: да ли циљ науке треба да буде њено „уклапање“ у захтеве потрошачког друштва почетка 21. века и прихватање актуелизације садржаја прошлости коју намећу ваннаучни центри моћи, или, пак, борба за еманципацију знања и историјске свести (и, самим тим, друштва у целини), за рационално разумевање и тумачење прошлости и, свакако, за еманципацију саме науке?

Те драматичне промене и сложена питања, која проистичу из преображаја друштва и науке, неминовно намећу потребу за преиспитивањем, промишљањем и разумевањем савременог тренутка историјске науке.

Ова књига представља скроман прилог да се тај напор учини.

 

У Београду, 19. новембра 2009. године