Zaključak

 

 

 

I sada, na kraju, postavlja se pitanje da li sam uspela da u ovoj knjizi  ostvarim ono što sam u predgovoru navela kao svoj metodološki cilj: da, baveći se prošlošću, objasnim sebi vreme u kome živim? Da li infrastrukturni radovi preduzeti u Beogradu na prelomu dva veka i problemi koji su ih pratili mogu da pomognu u razumevanju današnjih zastoja u modernizaciji Srbije? Da li poglavlja koja svedoče o tome da je u Beogradu bilo potrebno više od 30 godina od odluke da se izgradi preko potrebna kanalizacija do završetka radova mogu da nam otkriju nešto o načinu na koji deluje i današnji slabo funkcionalni, neracionalni i neefikasni sistem upravljanja javnim poslovima? Da li zaključci izneti u poglavlju posvećenom institucijama civilnog društva mogu  da nam ukažu na razloge zbog kojih i danas društvo nema dovoljnog uticaja na državu, zbog čega mnogi problemi ostaju neartikulisani i institucionalno nekanalisani, u čemu leži jedan od uzroka kontinuiteta političkog nasilja u Srbiji.  Da li izneti primeri mogu da nas približe nekim zaključcima o funkcionisanju društvene i političke elite u savremenom dobu i njenoj ulozi u evropeizaciji Srbije? 

 

Verujem da se na većinu ovih pitanja može dati pozitivan odgovor. Da bi se na taj način povezale prošlost i sadašnjost, da bi se razumevanjem prošlosti mogla objasniti sadašnjost, potrebno je pozvati u pomoć Brodelovu teoriju procesa dugog trajanja. Radi se o analizama sporog ritma istorije, onog kojim se odvijaju procesi  ispod brzog toka političke ili događajne istorije. To usporeno vreme, vreme u kome se razvijaju društva, jeste osnovna preokupacija društvene istorije, jer ono pokazuje dubinske tokove koji u velikoj meri utiču na ono što se događa na površini istorijskog kretanja. Pojam  procesa dugog trajanja pomaže nam da objasnimo kako je moguće da su primeri koji su analizirani u ovoj knjizi toliko prepoznatljivi današnjim čitaocima?

 

 Od vremena kojim se bavi ova knjiga Srbija je prošla kroz dva balkanska, dva svetska i nekoliko građanskih ratova. Njen državni okvir kretao se od kraljevine Srbije, preko kraljevine SHS i Jugoslavije, do socijalističke Jugoslavije. Zatim su došle Savezna republika Jugoslavija, Zajednica Srbije i Crne Gore, pa Republika Srbija. Po svom političkom uređenju ona je bila parlamentarna monarhija, monarhistička diktatura, komunistička jednopartijska autokratija, Miloševićeva postmoderna totalitarna država, i sada tranziciona demokratija.  Ipak, uprkos izuzetno dinamičnom veku koji nas deli od vremena kojim se bavi ova knjiga, problemi koji su potresali tadašnju Srbiju sasvim su danas prepoznatljivi. To je moguće upravo zahvaljujući tome što su sve to vreme, dok je istorijsku površinu potresao brzi ritam događaja, ispod njih tekli spori, rekla bih, prespori, procesi društvene transformacije. Srpsko društvo, njegov kulturni model i njegova politička  kultura nisu prošli dramatičnu tranziciju koju je evropskim društvima doneo 20. vek. Mnogi su konkretni istorijski razlozi tome doprineli, mnogo je bilo stvarnih prepreka na tom putu. Međutim ova knjiga posvećena je samo onim problemima koji su iznutra sistemski kočili Srbiju u njenom razvoju. Ako sam uspela, kao što sam se trudila, da ih tačno detektujem i da ih proučim  u kontekstu procesa  procesa dugog trajanja, verujem da će ova knjiga doprineti boljem razumeti zastoji s kojima se Srbija danas suočava.

 

Kao jedan od ključnih problema u poglavljima posvećenim velikim infrastrukturnim radovima pokazala se sporost i neefikasnost sistema upravljanja. Velikim delom ta sporost bila je posledica specifičnog političkog i istorijskog razvoja, a jedan od faktora te specifičnosti  bila je snaga i dubina poli Za te sukobe i podele zna istorija svih evropskih društava. Sva ona prošla su kroz veoma dramatične transformacije dok nisu postigla relativnu demokratsku stabilnost, i to neka od njih, kao društva u Grčkoj, Španiji i Portugaliji, tek u poslednjim decenijama 20. veka. I to su bila duboko podeljena društva, neka od njih opterećena i krvavim iskustvom građanskog rata. Ipak, srpsko društvo jedinstveno je po tome što ono ni do danas nije došlo do konsenzusa oko osnovnih pitanja svog razvoja. Da li ćemo u Evropu ili ćemo se vratiti među zemlje otpadnike, kao 90-ih godina 20. veka; da li smo za tržišnu orijentaciju ili domaćinski, egalitarni koncept jednakih u siromaštvu; da li ćemo imati pravnu ili partijsku državu; da li će prevlađujući sistem vrednosti biti poštovanje ljudskih prava ili narodnjaštvo i  kolektivizam; da li će dominantna ideologija biti liberalna ili nacionalistička.....Te dileme i podele, pri tom, nisu uobičajeno demokratsko sučeljavanje različitih viđenja,  način da se društvu ponude različita rešenja, već su one, i dalje, pitanje života i smrti. Bar u ovom trenutku, početkom 2008. godine, kao i u toliko drugih situacija tokom prethodnih 20 godina, nije moguće predvideti  kojim će se putem Srbija kretati  u narednim godinama.

 

Dubina  podela i snaga političkih strasti mučila je i stanovnike Beograda u vremenu kojim se bavi ova knjiga. U poglavljima u prvom delu knjige, pod nazivom „Grad“ pokazano je da je takva situacija često kočila donošenje odluka koje su bile od vitalnog značaja za grad. Te šizme između političkih stranaka, između bivše i sadašnje vlasti, između beogradske i državne vlasti, dovodile su, kao što je pokazano, do toga da su i u prošlosti sva pitanja stalno ostajala otvorena. Čak i u slučajevima u kojima bi se donelo neko rešenje, brzo se pokazalo da ono ni iz daleka nije bilo shvatano kao konačno i neopozivo. Odluke su se retroaktivno poništavale, a ceo proces odlučivanja vraćao na početak. Svaka nova vlast poništavala je rezultate one prethodne, uključujući tu i stručne analize koje su izradili eksperti koje je angažovala prethodna vlast.  To je dovodilo do toga da se problemi nisu rešavali, već da su se u svakoj novoj prilici dodatno komplikovali, sve dok sukobi u okviru uske prestoničke elite ne bi postali toliko užareni da se više nijedan problem nije mogao rešiti. To je proizvodilo višegodišnje blokade u radu institucija, koje, zavađene, nisu bile funkcionalne. Javni interes gubio se u zađevicama i prepirkama,  a unutrašnji sukobi bili su preči od opšteg dobra.

 

Istoričari koji su se bavili ovim problemom najčešće su glavni uzrok videli u činjenici da nikada nije bilo dovoljno novca za pokretanje sveobuhvatnijeg procesa modenizacije, ali mnogi primeri u ovoj knjizi pokazuju da se u beskonačnim debatama do rasprave o novcu najčešće nije ni stizalo. Paradigmatičan je u tom smislu primer izgradnje beogradske kanalizacije. Kao što je pokazano, gotovo 35 godina raspravljalo se o kanalizacionom sistemu koji treba primeniti i o tome u koju bi reku trebalo odvesti nečistoće. Taj, kao i drugi primeri, pokazuju paralizu sistema odlučivanja, paralizu koja proizlazi, između ostalog, i iz predmodernog koncepta političke kulture.

 

Radilo se o političkoj kulturi koja je antipluralna, koja u drukčijem mišljenju i „politički drugom“ vidi neprijatelja, prema kome je, kako je u Narodnoj skupštini izjavio jedan pripadnik opozicije, dozvoljeno upotrebiti sva sredstva. Ta isključivost bila je jedan od faktora blokade sistema, jer je, diskreditujući konkurentsko mišljenje kao suštinski nelegitimno, onemogućavala je kompromis kao način vođenja politike i donošenja odluka. Kompromis se shvatao kao slabost, a nagodba kao moralno sumnjivo političko ponašanje. Izbacujući ta demokratska sredstva iz političkog delovanja i prakse odlučivanja, prevlađujući model političke kulture učinio je od, inače poželjne razlike u mišljenjima, nepremostivu prepreku koja vodi u paralizu umesto da, preko utakmice ideja, daje blagovremene i kvalitetne rezultate. 

 

Ovaj koncept razumevanja politike proistekao je iz ukupnog političkog razvoja Srbije tokom 19. i ranog 20. veka. Na prvom mestu, u tom periodu stvorena je tradicija da se hipertrofira uloga politike i države u nedovoljno razvijenom, slabo pokretnom društvu. Učešće u politici, a posebno u vlasti, bio je najlakši i najbrži način socijalne mobilnosti i promocije. Kao što je pokazalo poglavlje posvećeno političkim strankama, one su bile ne samo politički već i ključni socijalni, pa i ekonomski faktor. Biti u stranci značilo je privilegiju. To je jedan od razloga koji su doveli do toga da je Srbija skoro tokom cele svoje moderne istorije bila partijska država u kojoj je odluka stranke starija od zakonom propisanih procedura. Takva moć stranaka proisticala je iz nemoći društva, ali i iz činjenice da se smena vlasti nikada – pa i u naše vreme -  nije dešavala mirnim putem, bez političkog nasilja i po predviđenim pravilima. To je, dalje, značilo da se s vlasti uglavnom odlazilo neregularnim putem, češće prevratima nego izborima. Za pripadnike smenjene vlasti to je značilo kraj svih privilegija, često i gubitak imovine, prava, pa i života.  Takve okolnosti dovele su do toga da je borba za vlast hronično više ličila na puzeći građanski rat nego na jasnom procedurom utvrđenu kompeticiju različitih kocepata i ideja. U takvim političkim uslovima prve žrtve bile su uvek javni interes i opšte dobro koji su se koristili samo kao argumenti u političkom nadgornjavanju, ali o čijem ostvarenju je slabo ko brinuo.

 

Niz primera u ovoj knjizi svedoče o tome da važna pitanja razvoja najčešće nisu bila predmet sistematskog državnog planiranja, već da su suviše često zavisila od entuzijazma pojedinaca. Videlo se i u slučaju vodovoda, a naročito na primeru uvođenja električne struje, da su istaknuti stručnjaci na sebe preuzimali borbu protiv sumnjičave javnosti i protivnika svih promena, kao i protiv letargičnih opštinskih vlasti. Čest je bio slučaj da je samo od upornosti i izdržljivosti pojedinaca zavisilo da li će prestonica dobiti neku od ključnih instalacija, bitnih za ukupnu urbanizaciju. Neki u toj borbi nisu izdržali, pa se dešavalo da posle njihovog povlačenja godinama niko „ne uzme u razmatranje“  projekte koji su se već nalazili u završnoj fazi izrade. Bilo je slučajeva, kao što je pokazalo poglavlje o vodovodu i kanalizaciji, da su te projekte iznova pokretali strani stručnjaci ili koncesionari koji su, iz nekih svojih interesa, podsticali zadremalu beogradsku opštinu na akciju. Usporene reakcije uprave grada kao da su svima poručivale da agilnost i velike ambicije nisu naročito dobrodošle.

 

Takva bezvoljnost upravnog aparata dovodila je do toga da se, u gotovo svim slučajevima obrađenim u ovoj knjizi, radilo bez utvrđenog plana i jasno napravljenog redosleda poslova. Već prvo poglavlje knjige, posvećeno problemu određivanja gradskih granica, odnosno „reonskom pitanju“ pokazuje da su sve debate o infrastrukturnim radovima vodile i svi poslovi preduzimali bez prethodno usvojenog Zakona za grad Beograd i bez urbanističkog plana. Urbanistički plan usvojenje tek 1923. godine. To je  značilo da su svi gradski poslovi rađeni bez prethodno osmišljenog celovitog programa unapređenja glavnog grada. To je dovelo do neravnomernog razvoja pojedinih delova Beograda i slabe povezanosti između njih, što i danas, posebno u uslovima naglo nabujalog saobraćaja, dovodi do velikih problema u funkcionisanju grada.

 

Istovremeno, ovaj način rada i gradnje dovodio je do nesolidnih rezultata i umnožavanja takozvanih «privremenih objekata», koji i danas opterećuje čak i najuži centar grada. Privremena rešenja s vremenom su postajala trajna, ali ne i definitivna. To je kočilo razvoj grada, jer je to bio još jedan od uzroka koji su dovodili do toga da se problemi nisu rešavali. Gradska vlast se povremeno vraćala mnogobrojnim «privremenim» rešenjima, da bi ih opet ili zamenila nekim novim novim ili čak nekim još starijim privremenim rešenjem. Takav način upravljanja odnosio je ogromnu energiju i trošio dragoceno vreme. Stvarao se utisak stalne zaposlenosti, a zapravo se neprekidno vrtelo u krug. To disperzivno trošenje energije postalo je deo sistema, koji su odlikovali, kako je pisao opozicioni naprednjački  Kalendar za 1912. godinu, „sve sami počeci“.

 

Brojni su slučajevi koji pokazuju i druge načine da se izneveri potreban redosled u planiranju i radu, što je dodatno kočilo celog sistema. Poglavlje o ulicama pokazalo je da se i tu od racionalnog redosled poteza stalno odstupalo,  zbog čega je ulični pokrov ostajao neuređen, neudoban za pešake i kola, dok su mogućnosti da se ulice dovedu u pristojno higijensko stanje bile sve manje. Godine su prolazile dok je opštinska vlast vodila debate o tome da li da se uloži više novca u sređivanje centralnih gradskih ulica, uz zanemarivanje onih nešto daljih, ili da se taj novac uloži u stalno krpljenje šire gradske zone, bez definitivnog sređivanja glavnih i reprezentativnih saobraćajnica. Radove na uličnom zastoru kočila je još jedna večna dilema: da li srediti ulice, pa ih onda ponovo prokopati kad na red dođe pravljenje kanalizacije, ili čekati da se prvo iskopaju kanali, za šta je, kako smo videli bilo potrebno 35 godina. Nijedna od tih dilema nije beznačajna, posebno u uslovima kada novca nikada nije bilo dovoljno za sve radove koje je trebalo preduzeti, ali osnovni zaključak koji se nameće iz obrađenih slučajeva jeste da suštinski problem nije bio ni u složenosti i veličini radova ni u nedostatku para, već u nesistematičnom radu, u kome se najveći deo vremena i energije potroši na nekonstruktivne diskusije o dilemama koje se, na kraju, učine nerešivim.

 

Takvo stanje nužno je stvaralo nadrealne situacije koje su opisane u ovoj knjizi. Setimo se onog neverovatnog događaja, kada je ponestalo novca za kaldrmisanje, pa je povađena kaldrma iz upravo uređene Požarevačke i preneta da bi se uredila Nebojšina ulica.  Ili, one zgode u Mekenzijevoj ulici, gde je na sred kolovoza istovaren kamen za kaldrmisanje, ali pošto se niko nije javio na licitaciju za pesak, radovi tokom sledećih godinu dana nisu započeti, a kamenje je ostalo da ometa saobraćaj. Ili primer Nemanjine ulice, koja je, iznenada uređena 1911. godine, zbog potrebe da se grad bolje predstavi gostima koji vozom dolaze na veliki Slovenski novinarski kongres, iako to uredjenje nije bilo predvidjeno „privremenim“ planom, nego je trebalo je u tom planu bilo projektovano da se urede neke druge ulice.

 

Odsustvo i slabo funkcionisanje sistema nužno su dovodili do takvih „dovijanja“ koja, na kraju isprazne gradsku kasu, demotivišu stručnjake i dovedu u pitanje strpljenje građana. S druge strane, ta „dovijanja“ bila su deo jednog paralelnog sistema vrednosti i ponašanja,  u kome je sve izgledalo moguće, gde je izgledalo da su  otvoreni svi putevi i da je jedina granice - granica same ljudske mašte. Tako se neprekidno reprodukovala neka vrsta anarhičnog poretka,  koji, da bi „funkcionisao“, nužno proizvodi još veću anarhiju, jer je prinuđen da ruši pravila koja još nisu ni uspostavljena. Time je svaki sistem a priori bio doveden u pitanje, pa je i svaki pokušaj da se uspostave pravila bio viđen kao golo nasilje koje izaziva otpor. Tokom vremena,  taj otpor prema pravilima  kristalisao se kao otpor prema političkim i društvenim promenama. U ovoj knjizi on je identifikovan kao otpor prema modernizaciji i evropeizaciji, prema procesima razvoja u čiji osnov upravo leži uspostavljanje i poštavljanje jasnih pravila igre. 

 

I u onim slučajevim kada su se poslovi završavali, to se radilo redosledom obrnutim od racionalnog. Najupečatljiviji primer bio je odnos između uvođenja struje i postavljanja kanalizacije. Logično je da se  prvo uradi kanalizacija, jer se radi o suštinskom pitanju za higijenski i zdraviji život građana. Uz to, od uvođenja kanalizacije zavisi i čitav niz drugih infrastrukturnih  unapređenje, kao što je, recimo, mogućnost dizanja višespratnica, što  bez sistema odvođenja nečistoća nije moguće, kao ni samo funkcionisanje vodovoda. Ipak, u Beograd je struja stigla 20 godina pre kanalizacije, a samo godinu dana pošto je Edison patentirao svoj izum.Ovaj  primer najbolji opovrgava omišljenje onih istoričara koji tvrde da je jedina kočnica modernizacije u Srbiji bila u tome što nije bilo dovoljno novca za nju. Naprotiv, ovaj primer još jednom pokazuje da je ključ problema ležao u nesistematičnom i neplanskom radu, jer je uvođenje struje bio i skup i rizičan posao.

 

Glavni grad Srbije je na neracionalan način ulazio u procese modernizacije. U osnovi toga ležao je pokušaj da se iz zaostalosti nadoknadi preskakanjem nekih faza razvoja, da se, na primer, uvedu poslednja dostignuća tehnike, koja su u vreme o kome govori ova knjiga  korišćena  u izgradnji infrastrukture najrazvijenijih evropskih prestonica. Bilo je to, kako je rekao Dimitrije Đorđević, slično stavljanju avionskog motora na volovska kola. Metaforično rečeno, bilo je pitanje da li će turska kaldrma izdržati tramvajske šine ugrađene u nju ili će one u nju utonuti, kao u živo blato. Drugim rečima, pitanje je bilo neće li neadekvatna osnova na kraju anulirati male modernizacijske pomake, i pretvoriti se u neracionalno trošenje i energije i vremena?

 

Nije Srbija bila jedina zemlja koja je u svom razvoju htela da neke faze tog razvoja preskoči.  Mnoga su društva došla na ideju da se istorija može ubrzati. Ali,  pokazalo se da su bolje i temeljnije rezultate postigle one zemlje, kao što je bio Japan, koje su na put svoje modernizacije krenule nadoknađujući propušteno onim redosledom kojim su se pre toga razvijale i zemlje zapadne Evrope. Srbija je tokom svog razvoja, suviše često taj tok modernizacije okretala, postavljala na glavu. Tu tezu trebalo bi dodatno ispitivati i tražiti uzroke takvog postupanja. Jedan od njih svakako je činjenica da Srbija za dva veka soje moderne istorije nije došla do suštinskog iskustva demokratske vlasti. To ne znači da demokratskih perioda vladavine nije bilo, ili bar takvih namera. To, u prvom redu znači, kao što je već navedeno, da nije postojalo iskustvo regularnih smena vlasti putem izbora, što je ključni mehanizam za uvođenje principa odgovornosti, koji dalje disciplinuje vlast i nameće joj okvire kojih ona, htela nehtela, počinje da se drži da bi zadržala naklonost birača. U srpskoj istoriji poslednja dva veka prevladavali su autoritarni tipovi vlasti koja se, po definiciji, nije obazirala na  javno mnjenje. Ali, ni u kratkim i retkim vremenima demokratskih uprava, vlast se nije suočavala s opasnošću da bi je raspoloženja građana mogla smeniti. Smene su, uvek dolazile iz krugova različitih zaverenika koji su doveli do toga da su svi srpski vladari, izuzev kneza Miloša i Josipa Broza Tita bili nasilno oterani s vlasti ili ubijeni. Takva praksa nije uvodila princip odgovornosti u politiku, već, naprotiv, princip zakulisnog i vaninstitucionalnog delovanja koji funkcioniše mimo svake javne kontrole. Nedostatak regularnih smena izazvanih promenom raspoloženja građana podržavao je neodgovornu vlast, koja se nije osećala obaveznom da polaže račune za izgubljeno vreme ili neracionalno potrošen državni novac.

 

Jedan od uzroka koji su do toga doveli ležao je u činjenici da u Srbiji nije bilo izgrađeno građansko društvo koje bi svojom snagom i, u prvom redu, svojim interesima, ograničavalo, kontrolisalo državu i pozivalo je na odgovornost. To je bio taj presudni faktor koji je u iskustvima zapadnih demokratija  gurao državu ka modelu minimalne, liberalne uprave - servisa građanima. Tanak i finansijski nedovoljno moćan građanski sloj u Srbiji takve snage nije imao. On jeste, kao što je pokazano u poglavlju o institucijama civilnog društva izgradio mrežu ustanova uporedivu s onim evropskim, ali one nisu imale snage da vlastima nametnu jasne granice. Bilo je stranaka koje su formirane svega nekoliko godina posle prvih modernih partija U Velikoj Britaniji, bilo je izvanredne i bogate štampe, bila je masa udruženja građana, ali oni nisu uspeli da iznesu dubinski preokret. Njihova brojčana slabost i nedovoljna finansijska moć, terala ih je u razne vrste zavisnosti od države. Poglavlje o socijalnoj strukturi građanstva pokazalo je uzroke te pojave. Oni koji su svojim visokim obrazovanjem mogli imati autoritet pred državom, bili su, zbog finansijskih neprilika i slabih mogućosti da se zaradi od slobodnih profesija, prinuđeni da žive od državne plate i , samim tim, ograničene svoj radius delovanja. Oni koji su mogli razviti nezavisan finansijski položaj zahvaljujući svom preduzetničkom poslu, priklanjali su se saradnji sa partijama ili samom državom koji su na nejakom tržištu bili jedini koji su mogli obezbediti pristup najbolje plaćenim poslovima. Nedostatak slobodnog kapitala upućivao je na saradnju, čak i zavisnost od države, one društvene slojeve koji su u zapadnom iskustvu bili nosioci transformacije i društva i države. U tim uslovima, nije bilo snage u društvu koja bi, zbog svog ekonomskog interesa, državu naterala na odgovorno, racionalno i efikasno upravljanje, već je ona, i u trenucima kad je bila demokratska, bila autoritarno nehajna prema prema sopstvenim obavezama, vremenu  i novcu, stavljajući svoj interes ispred opšteg.

 

Vratimo se sad drugim uzrocima koji su kočili modernizaciju. U mnogim  prikazanim slučajevima pitanje modernizacije pokazalo se kao niz začaranih krugova. Ako uzmemo primer određivanja gradskog reona, pokazalo se da su neplanska i nelegalna proširenja gradske zone nastala iz siromaštva, jer stanovnici nisu imali dovoljno novca da plate sve dažbine potrebne za legalnu gradnju u gradskom jezgru. Uključivanje tih naselja u gradski reon bitno bi podiglo cenu infrastrukturnih radova i opteretilo gradsku blagajnu. S druge strane, njihovo ostajanje izvan gradskih zakona gomilalo je siromaštvo na rubovima, što bi, s vremenom, još više podiglo cenu urbanizacije i postalo još veće opterećenje za gradsku blagajnu. Time se formirao jedan od začaranih krugova: nastali iz siromaštva, ti delovi grada proizvodili su probleme koji se, zbog siromaštva, nisu mogli rešiti, čime se siromaštvo dalje produbljivalo.

 

Ili, drugi začarani krug: redosled gradskih poslova trebalo je da ide sledećim redom: određivanje gradskog reona, uvođenje vodovoda i kanalizacije, uređenje ulične mreže, (regulacija, nivelacije i, potom, kaldrmisanje) i, na kraju, elektrifikacija i uvođenje modernog saobraćaja na struju. Međutim, kao što je pokazano, pitanje gradskog reona iz različitih političkih razloga decenijama nije moglo da se reši, pa je, samim tim, završavanje drugih poslova bilo ili neprestano odlagano ili su oni bili preduzimani  mimo reda, na načine suprotne stručnim ekspertizama. A i same ekspertize rađene su mimo logičnog reda stvari. Slučaj beogradske kanalizacije pokazao je da su domaći i strani stručnjaci bili angažovani na  izradama brojnih projekata tokom više od 20 godina, a da prethodno snimanje postojećih kanala i podzemnih voda, proučavanje bunara, merenje prirodnog pada terena, nije urađeno.

 

I, konačno, najvažniji začarani krug: modernizacija se nametala kao jedino rešenje koje je moglo da pomogne da se reši većina gradskih problema, ali za nju nije bilo ni dovoljno sredstava, ni sistema, a ni volje. Problemi su zbog toga decenijama ostajali nerešeni, čime se samo podizala cena njihovog rešenja, modernizacija se dalje odlagala. Svako odlaganje samo je dodatno poskupljivalo ceo proces ono što je trebalo uraditi, jer su se, u međuvremenu, umnožavali problemi koje je prvo trebalo sanirati, a tek posle krenuti u sveobuhvatni proces izgradnje. U mnogim slučajevima do tog sveobuhvatnog procesa nije ni došlo ili je došlo s velikim zakašnjenjem, jer su se snaga i novac trošili  na rešavanje parcijalnih problema od kojih se nije videla celina.

 

To i jeste bio ključni problem nikad dovršene modernizacije, jer je ona samo u retkim trenucima novije srpske istorije bila deo plana, osmišljene državne politike i uvida u celinu. Primer urbanizacije Beograda  to jasno pokazuje. Ona se mogla završiti mnogo brže, lakše i jeftinije da su državne i opštinske vlasti išle redom, onim koji se već pokazao uspešnim u mnogim evropskim gradovima: prvo je, na državnom nivou, trebalo usvojiti zakon o glavnom gradu, a zatim izraditi detaljan urbanistički plan. Potom bi na red došle finansije, koje su se u drugim prestonicama rešavale uglavnom putem zajmova i kredita, posebnih olakšica za velike građevinske radove, koje su posmatrane kao investicije, a ne „trošak na nepotrebni luksuz“, kao u slučaju Beograda. Na kraju, mnoge evropske države imale su posebnu stavku u državnom budžetu koja se odnosila na uređenje prestonice, jer se u tome videlo i ogledalo nacije, ali i razvojni potencijal. Nasuprot tome, Beograđani su bili opterećeni dvostrukim davanjima, procentualno većim od stanovnika drugih evropskih gradova.  Svi ti primeri pokazali su da uspeh reforme društva, ma koliko ona bila skupa, u prvom redu zavisi od volje društvene i političke elite da se u taj proces krene i od konsenzusa u društvu da se na tom putu istraje.

 

Time se i dolazi do ključnog pitanja: da li je elita u srpskom slučaju bila pokretač ili kočničar modernizacije? Uobičajeno je tumačenje istoričara da je u nerazvijenim društvima elita, pa samim tim i država,  glavni pokretač društvene reforme. Ipak, analizirani primeri, posebno slučaj zajma za Beograd i izmene Građevinskog zakona, pokazali su da je modernizaciju Beograda kočila upravo elita. Kao i u mnogim drugim slučajevima, koje su istražile i analizirale Latinka Perović i Mari-Žanin Čalić, pokazalo se da je, tokom perioda istorije grada obradjene u ovoj knjizi,  elita diktirala meru reformi, i da je ona odgovorna što su te reforme  bile spore i ograničene.  Ovaj zaključak mog istraživanja, mogao bi da dovede u pitanje tezu da razlog spore modernizacije Srbije u tome što njena elita nije imala dovoljno snage da u promene povuče usporeno agrarno društvo. Nasuprot tome, mnogo je primera koji pokazuju da je ta elita, svesno ili ne, održavala srpsko društvo na određenom stepenu nerazvijenosti. Činila je to, u prvom redu, time što se nije potrudila da napravi sistematski plan razvoja i nužan okvir za transformaciju, već je napredak ostao parcijalan, što je, kao i u slučaju Beograda, s vremenom dovelo do toga da su ta modernizovana ostrva utapala u masu i gubila potencijal da pokrenu ostatak društva. Do tog zaključka, vodi i analiza zakonodavstva, koje je, posebno kada je u pitanju bilo društvo, blokiralo promene. Od zakona koji su uređivali poljoprivredu, zanatstvo ili trgovinu do onih koji su, kao Građanski zakonik, uređivali odnose u društvu, svi su ti zakoni više kočili nego podsticali razvoj.

 

Uz to, srpska elita je stalno nametala neke stvarne ili imaginarne prioritete, koji  su predstavljani kao pitanje svih pitanja, od kojih je, kako se govorilo, zavisilo sve, bez čijeg rešenja se nije moglo započeti ništa. Tokom 19. veka, to je prvo bilo sticanje nezavisnosti, a zatim, do 1918. godine opterećenost onim što se zvalo „oslobođenje i ujedinjenje“. Kasnije, tokom 20. veka, bili su tu problemi koji su proizilazili iz složenosti i kontroverze jugoslovenske države, da bi se krajem veka ponovo vratilo na rešenje nacionalnog pitanja, kao prioriteta bez kojeg se ne može poći u tranziciju iz komunizma u moderno društvo. Sve su to bili realni problemi, ali je njihovo rešenje, koje je u mnogim slučajevima bilo teško ostvarivo, postavljeno kao uslov za pokretanje bilo kog drugog pitanja – od demokratizacije do privredne i društvene transformacije. U očekivanju rešenja tih „pitanja nad pitanjima“ sve se moglo odložiti, čime je elita bila oslobođena odgovornosti „za nečinjenje“. To je, istovremeno, bio i najbolji način očuvanja gotovo u kontinuitetu autoritarne vlasti, jer je svaka garnitura sebi pribavljala autoritet predstavljajući se kao ona koja će to "pitanje rešiti. To je davalo odrešene ruke i večitu mogućnost gušenja svakog drugog mišljenja, bar dok se Pitanje ne reši.

 

Na nekoliko primera ova knjiga je pokazala da građani Beograda nisu bili spremni da slede elitu u njenoj nameri da formira  rigidan i u velikoj meri ksenofobičan model nacionalnog identiteta. Dok su vrhunski intelektualci i predstavnici vlasti, na primer smišjajući nacionalno i politički korektna imena beogradskih ulica, iscrtavali granice Velike Srbije i pokušavali da ovekoveče vezu sa Rusijom - tako što su od svih geografskih pojmova samo Moskvu udostojili časti da njeno ime ponese jedna ulica u Beogradu - dotle su beogradske kafedžije svojim kafanama davali imena Njujorka, Port Artura i većine evropskih gradova. Dok je u Narodnom pozorištu bilo prazno gledalište kad su igrane nacionalno-istorijske drame, koje je i Narodna skupština preporučila kao ispravnu repertoarsku orijentaciju,  građani su odlazili na operete i vodvilje, nedvosmisleno pokazujući da svoje slobodno vreme žele da koriste kao slobodni građani lišeni stega ideologije u koju je elita pokušavala da ih ukalupi. Isto tako, dok se forsiralo večno prijateljstvo s Rusijom i teza o dubokim i starim kulturnim vezama, pozorišne predstave napravljene po ruskim dramskim tekstovima nisu bile gledane, kao što su i ruski pisci, s izuzetkom Tolstoja, bili slabo čitani u Narodnoj biblioteci. Ti primeri trebalo bi da podstaknu nova istraživanja, koja bi dodatno ispitala recepciju nametanih ideoloških modela, jer se tek tako može steći prava slika o transferu određenih evropskih koncepata, njihovom prihvatanju i odbacivanju.

 

Postavlja se, na kraju, pitanje, razloga koji su podsticali vlasti da se stave kao prepreka razvoju društva. Te vlasti bile su, kako je pokazano, po svojoj suštini, tokom poslednja dva veka, veoma različite. Ipak, rezultati su im bili slični. One nisu oslobodile društvo nametnutih stega, nisu pustile slobodan razvoj ka većoj socijalnoj stratifikaciji koja bi, u krajnjem ishodu, ojačala društvo. Da li se zbog toga može postaviti teza da takav razvoj društva nije bio u interesu različitih vlasti koje su se smenjivale na kormilu Srbije? Takvu tezu trebalo bi dodatno istraživati, posebno se vratiti Stenografskim beleškama Narodne skupštine kao istorijskom izvoru koji na najbolji način svedoči o svesnim naporima da se spreče promene. Ipak, i ovo istraživanje nudi dovoljno argumenata za postavljenje takve pretpostavke. Razni delovi elite imali su interes da do suštinske modernizacije ne dođe. Za intelektualce značilo bi to stvaranje konkurencije za , za tanki sloj preduzetnika bilo bi to sužavanje ionako uskog tržišta, za crkvu to bi značilo ukidanje njene političke uloge koja nije primerena modernom društvu; za vojsku bio bi to kraj privilegovanog i uticajnog političkog položaja koji se u transformisanom društvu nalazi pod civilnom kontrolom; ,konačno, za vlast bio bi to kraj autoritarnog, nekontrolisanog, neodgovornog i korumpiranog delovanja.  Iz toga se vidi da modernizacija i transforamcija društva nije bila u interesu elite koja je jedina, s obzirom na slabosti društva, te procese mogla pokrenuti. To ne znači da su sve elite koje su se smenjivale na rukovodećim pozicijama bile antireformske, ali trebalo bi proveriti tezu da su, brzo po dolasku na vlast, gubile svoj modernizacioni potencijal i ambicije, uviđajući prednosti vladanja u nedovoljno razvijenom društvu. Nije se radilo o istorijskoj sudbini ili o kobnom determinizmu, niti je u pitanju bila zakonomerna predodređenost nerazvijenih društava da s vremenom samo  produbljuju svoje zaostajanje. Kao prva nezavisna država nastala na Balkanu Srbija je imala šansu da postane motor regiona. Ona to, međutim, nije postala. Njen razvoj bio je, a u velikoj meri je to i danas, žrtva „saveza elita“ koji je u razvoju Srbije video opasnost za sebe. Bio je to još jedan od začaranih krugova  modernizacije, koji su  se, kako je vreme polazilo, a šanse se propuštale, sve više stezali u čvor.