GLAS JAVNOSTI
Nedelja, 3. novembar 2002
     
 


Miroslav Jovanović, istoričar, autor knjiga "Jezik i društvena istorija" i "Protiv Vuka"

Vuk Stefanović Karadžić

Istoričar Miroslav Jovanović napisao je knjigu "Jezik i društvena istorija" i priredio hrestomatiju "Protiv Vuka" (izdanja Stubova kulture). Jovanović se u ovim knjigama nije, kako kaže, "bavio delom Vuka Karadžića nego stereotipima koji su se u kasnijoj nauci javili kako o tom delatniku, tako i o njegovim oponentima".

- Kao istoričar, u ovom istraživanju, s jedne strane sam sve vreme bio na tragu onoga što je prisutno u modernim sociolingvističkih pravcima: jezik je odraz promene u društvu. Drugu aspekt postavlja pitanje šta je nama ostalo od te rasprave u smislu stereotipa koje smo nasledili - kaže Jovanović o svojim knjigama.

Kako biste protumačili te stereotipe?
- S jedne strane tu su pozitivni stereotipi o Karadžiću i posebno, negativni stereotipi koji su se javili o njegovim protivnicima. Pre svega tu je reč o onome što je prvi izrekao Meša Selimović: zaborav je najizrazitija ljudska mana.

Dozvolili smo sebi da zaboravimo niz izuzetno važnih delatnika u našoj kulturi koji su učestvovali u toj raspravi i "izgubili". A naša kultura nije velika da bismo to smeli da dozvolimo. Relativizovao sam pitanje pobede i poraza i pokušao da pokažem kako je u nauci stvoren stereotip.

Rečnik kao pomoć

Na kom je jeziku knjiga "Protiv Vuka"?

- Izvršena je transliteracija. I to je pokušaj da se pokaže koliko smo se danas odmakli od "prevukovskog" jezika, ali i da je to jedan jezik koji mi još uvek možemo da čitamo. Zvuči razumljivo, pogotovo što na kraju imate rečnik koji će vam pomoći. Transiletarciju je izvršila Tatjana Subotin Golubović, profesor na Filozofskom fakultetu.

Da li mislite da bi vaša knjiga mogla ponovo da otvori neku vrstu polemike, ali na jezičkom planu?
- Nisam čovek koji je dovoljno iz te struke da bih ta pitanja otvarao. Ja sam istoričar koji je sa strane pogledao na našu istoriji jezika, i uočio određenu prazninu.

Meni je bila namera da isprovociram naše sociolingviste da se vrate tom pitanju i da ponovo razmotre sadržaje koje je Vuk nudio, ali i njegovi oponenti.

Da razmisle šta je ta rasprava značila u smislu društvene stratifikacije prve polovine 19. veka, koliko je donosila sadržaja koji su pokazivali, na primer, modernizaciju, odnos prema tradiciji, šta je sve baštinjeno u jeziku i šta bi prekid sa tom tradicijom doneo srpkom narodu.

Nastavak ove prve knjige je hrestomatija "Protiv Vuka" koja uskoro treba da izađe.
- Obe knjige su deo jednog zajedničkog projekta. Radovi Vukovih oponenata nisu objavljivani 100, 200 godina, a reč je o izuzetno značajnim radovima. Pomenuću jedno pismo Lukijana Mušickog Karadžiću u kojem on raspravlja o tome treba li uvesti slovo "h" u srpsku azbuku, a pri tom navodi primere iz jedanaest jezika zaključno sa hebrejskim.

To njegovo pismo, ili, slobodno ga mogu nazvati i raspravom, poslednji je put objavljeno pre 200 godina. Skladno našem mentalitetu, mi smo i celo delo "poraženog" Mušickog zaboravili, njegovu poeziju i njegove lingvističke radove.

Ili uzmimo Hadžića, on je značajan istorijski delatnik zbog toga što je prvi napisao zakone, po uzoru na evropske, koji su ograničili samovoljnu vlast kneza Miloša. Ali kao "poraženi" prošao je isto kao i Mušicki. Iz želje da se ti važni ljudi ne zaborave nastala je ova knjiga.

LJ. P.